SAPFO

Pesnikinja Sapfo 

 Bila je toliko velika i poznata da su je zvali jednostavno

Pesnikinja

             Jedna od najranijih sačuvanih slika Safo, iz c. 470. pne  izvor Wikipedia

Pesnikinja Sapfo je svakako jedna od najznamenitijih ličnosti Lezbosa i svojevrsni je simbol ostrva, simbol koji istrajava već 2600 godina. Poznata po svojoj lirskoj poeziji, pisanoj za pevanje uz muzičku pratnju na instrumentu lira (otuda potiče naziv lirika).

Živela je i stvarala tokom Arhajskog perioda, oko 630. – oko 570. pre nove ere u gradu Eresos na Lezbosu. To je period apsolutnog procvata kulture na ostrvu koji se temeljio na kontinuiranoj i živoj tradiciji Mikenske kulture nadograđene i obogaćene kulturom Aeolaca (kojii su došli na ostrvo tokom grčkog mračnog veka). Safo se sa svojom poezijom, koja je pisana na eolskom dijalektu, smatra najznačajnijim lirskim pesnikom antike.

Sapfo je uvek prikazana u pratnji Alkeosa, takođe pesnika koji je prati na liri (muzičkom instrumentu). Bila je plodan pesnik i najverovatnije je komponovala oko 10.000 stihova. Danas, na žalost, postoje sačuvani samo mali fragmenti.

Safo je pisala ljubavne pesme, himne bogovima i epitalamiju (svadbene pesme) na njenom maternjem eolskom jeziku (dijalekt grčkog jezika). Njena poezija vibrira spontanošću i snažnim osećanjima. Smatra se začetnikom izražavanja fizičkih osećanja strasti i ljubavi u poeziji, ženskih osećanja, a ako i nije začetnik, svakako je svojom lepotom stihova i snažnim opisima doprinela da se taj stil pisanja proslavi i raširi, i ostane poznat do danas.  Naučnica MacAlister navodi da je Sapfo prvi sačuvani grčki pesnik koji je izričito pisao o osećanju koje stvara ljubav. Čini se da je Safo to jasno razumela i fokusirala svoj rad na najosnovnije i najdublje ljudske emocije.

Sapfo

 

O pesnikinji Sapfo se zna samo indirektno. Direktni spisi njenog stvaralaštva ne postoje već su svi izvori pisani kasnije. No, njena dela koja su zapisana i prikupljena vekovima kasnije govore o njoj kao pesnikinji koja je ostavila neizbrisiv trag. Njen lik se nalazi na statuama, oslikavan je na keramici, nalazio se na kovanom novcu vekovima nakon njene smrti.  

 

 

Bista Sapfo iz rimskog perioda rađena po uzoru iz klasičnog Grčkog perioda

 

Platon je naziva „mudrom“ i „desetom muzom“, Anakreont „idiličnom“, Lucijan „tamnoputom“ Julijan i  Antipatros „ženskim Homerom“ i „častom lezbejki“ (žene sa ostrva Lezbos). Horacije u svojoj 2. Odi nam govori da ‘’čak i mrtvi u podzemnom svetu sa divljenjem slušaju njene pesme u svetoj tišini’’. Elijan je zapisao da je atinski poslanik i pesnik Solon tražio da ga Safo nauči pesmi „da bih je naučio i onda umro“. Ovaj izraz se spominje i na drugim mestima vezano za druge pesnike, što znači da je bio fraza, ali svakako oslikava položaj i mesto pesnikinje u antičkom svetu.

U svom delu Fedar (O lepoti) Platon citira Sapfo dok Sokrat u drugom govoru o ljubavi u tom dijalogu čini se da ponavlja opise fizičkih efekata strasne želje (iz fragmenta 31). 

 

Sačuvano je samo oko 650 redova njene poezije, od kojih je samo jedna pesma – „Oda Afroditi“ – kompletna, i više od polovine originalnih redova u još deset odlomaka. Mnogi sačuvani odlomci sadrže samo jednu reč – na primer, odlomak 169A je jednostavno reč koja znači „venčani pokloni“ i sačuvan je kao rečnički zapis retkih reči.

Najstariji sačuvani rukopisi Safo, uključujući Odlomak 2 sačuvan u fragmentu vaze, datiraju iz 3. veka pre nove ere (objavljena u Atini) i stoga prethode vremenu aleksandrijskog izdanja. Aleksandrijski filolozi helenističkog perioda uključili su je u kanon devet lirskih pesnika, i sastavili njen rad u devet knjiga. Na žalost, većina njih danas ne postoji.

Fotografije fragmenata preuzeti sa Wikipedije

 

Pesnikinja se nalazi i u čuvenoj Vizantijskoj enciklopediji Mediteranskog antičkog sveta (X vek nove ere) gde je Sudas opisuje kao pesnikinju koja je pisala liriku, jambove i epigrame.

Odlomci iz njenog rada i dalje se otkrivaju u modernim vremenima. Velika otkrića, 2004. (pesma Titonos, a nova pre nepoznatog odlomka) i 2014. godine (odlomci iz 9 pesama, pet poznatih ali i novog sadržaja i četiri, među kojima je i Pesma o braći, koje ranije nisu bile poznate. Serija papirusa objavljena 2014. sadrži fragmente od deset uzastopnih pesama iz knjige I aleksandrijskog izdanja Sapfo, od kojih su samo dve sigurno ljubavne pesme, dok se najmanje tri, a možda i četiri prvenstveno bave porodicom.

Sapfo je doprinela razvoju kako poezije tako i muzike. Zaslužna je za oblik stiha od četiri reda, po njoj nazvan Safička strofa. Ovakav ritam u poeziji prihvatili su od nje nekoliko vekova kasnije, na  primer, rimski pesnik Katul (I vek pne) koji se divio Sapfoinom delu i koristio je Safičku strofu u dve pesme Katul 11 (u znak sećanja na kraj njegove afere sa Klodijom) i Katul 51 (označavajući njen početak). Katul u svojoj poeziji svoju ljubav naziva Lezbija u slavu pesnikinje Sapfo. Zatim safičku strofu je koristio Horacije u nekoliko Oda koji postaju standard i naziva se ‘’Horacijanski Safik’’. Safička strofa je bila jedan od retkih klasičnih kvantitativnih ritama koji su preživeli u srednjem veku, kada je akcenatska, a ne kvantitativna prozodija (obrasci ritma i zvuka koji se koriste u poeziji) postala norma. Mnoge latinske himne su napisane u safičkim strofama, uključujući čuvenu himnu Jovanu Krstitelju koja je dala originalna imena sol-fa skale – solfeđa.  Prvobitno komponovana u kvantitativnom stihu i nerimovana, od srednjeg veka imitacije oblika tipično sadrže rimu i akcenatsku prozodiju. To je „najduža od klasičnih lirskih strofa na Zapadu’’. (https://en.wikipedia.org/wiki/Sapphic_stanza )

 

 

Duborez Bokačo, O poznatim ženama

U srednjem veku, Safo je imala reputaciju obrazovane žene i talentovane pesnikinje. 

Na ovom drvorezu, koji ilustruje rani inkunabil Bokačovog ‘’O poznatim ženama’’ (prva zbirka u zapadnoj književnosti posvećena isključivo biografijama žena), ona je prikazana okružena knjigama i muzičkim instrumentima.

 

 

 

Stajati toliko dugo i istaknuto kroz vekove, poezijom koja je puna zanosa, ljubavi, svevremena, intrigiralo je mnoge. U antičko vreme je bilo i negativnih komentara i kritike, od muških stvaralaca i autora, što se takođe mora naglasiti. Sve kritike, a bilo ih je, odnosile su se na Sapfo kao ličnost, i crpene su iz tekstova Pesnikinje, vekovima nakon njene smrti.  Atički komičari su ismevali Sapfo zbog homoseksualnih sklonosti (otuda i termin lezbejka) i zbog aeolskog dijalekta na kojem je njena poezija pisana i pevana. Postojalo je oko 6 različitih komedija sa naslovom Sapfo. Razlog za glasine je verovatno bio to što je Safo pokazala u svojoj poeziji jake emocije prema svojim učenicama. Iako niko od autora ne pominje ništa relevantno, niti se o njenom životu mnogo zna, optužbe su opstajale. Slične glasine nastavljaju da žive i u rimskom periodu. Optužbe su da se Sapfo zaljubila u svoje učenice, Telesipu i Megaru. Do III veka nove ere, 800 godina nakon smrti pesnikinje, glasine su postale tako snažne da se govorilo da postoje dve Sapfo, jedna pesnikinja i druga požudna i razvratna. 

Sudili su joj po pesmama i divili im se u isto vreme.

PJESMA O DJEVOJCI

Slatkoj jabuci je slična, 

rumenoj jabuci

na vrhu 

najviše grane. 

 

Ubrati nju su berači zaboravili, 

dok voće su brali. 

Nisu je zaboravili, 

dohvatiti nisu je mogli. 

(Prevod: Smerdel )

Izvor: Pesma Sapfo, iz Antologije svetske ljubavne poezije, 2. izdanje, sastavio Nikola Milićević, Zagreb 1970.

Od IV veka pre nove ere Sapfo počinje da se pojavljuje kao tragična heroina koja je izvršila samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi. Ovidije u delu Heroine piše zamišljeno pismo pesnikinje Sapfo svom Faonu. Njeno samoubistvo je prikazano i u klasičnoj umetnosti na bazilici iz I veka nove ere u Rimu, blizu Porta Maggiore.

Na kratko, u mračnom srednjem veku njena poezija je bila zaboravljena, iako je Safička strofa kao forma bila normirana i odobrena u tom periodu. 

Od 16 veka počinje ponovo da se pomalja iz tame kroz dela onih koji su je citirali. 1508. Aldus Manucije je štampao izdanje Dionisija iz Halikarnasa, koje je sadržalo Safo 1, "Odu Afroditi", a prvo štampano izdanje Longinove knjige O uzvišenom, zajedno sa njegovim citatom Safo 31, pojavilo se 1554. Desetak godina kasnije, 1566. godine, francuski štampar Robert Estijen proizveo je izdanje grčkih lirskih pesnika koje je sadržalo oko 40 fragmenata koji se pripisuju Safo.U 17. Veku se prevodi na engleski. Nju spominju velikani iz sveta poezije kao što su Džon Don, Bodler, Ejmi Levi, Majkl Filda, inspirisala je feminističke aktiviste, i bezbroj čitalaca…

Otkrića fragmenata njenih pesama 2004. i 2014. izazvala su veliku naučnu i medijsku pažnju ali i nadu....

Pesnikinja koja je živela i stvarala pre 2600 godina, koja je oslikavana na vazama, čiji lik je kovan na novcu, čija dela su krasila slavnu Aleksandrijsku biblioteku, koja je dobila najlepše pohvale od Platona, inspirisala slavnog Horacija, i danas inspiriše i svetli novim generacijama. Tokom tako dugog perioda razne su generacije imale svoja viđenja i shvatanja njene poezije. Danas se Sapfo vezuje za istopolnu ljubav među ženama – lezbejstvo (po ostrvu Lezbos). Savremeni naučnici sumnjaju da li je Safo zaista bila lezbejka ili ne jer nema dokaza o seksualnom opredeljenju slavne pesnikinje. Ukoliko i jeste bila to nam govori o slobodi i nekim drugim pogledima na svet u odnosu na kasnija i današnja društva. 

Slavna Pesnikinja ima spreman odgovor na to :

 

Sada da obradujem svoje prijateljice

Napraviću prelepu pesmu od ove afere. 

                                                           [LP 160]

 

I tako do danas, stoji visoko, inspiriše i intrigira, kako svojom poezijom tako i svojom ličnošću već 2,5 milenijuma !

Kao u rečima njene pesme čiji fragment je sačuvan:

 

Mislim da će nas se neko setiti u neko drugo vreme

                                                                                                     [LP 147]

O njenom životu se malo zna. Drevni izvori kažu da je imala tri brata; Haraks (Charaxos), Larikos (Larichos) i Eurigio (Eurygios). Dvojica od njih, Charakos i Larichos, takođe se pominju u pesmi braće otkrivenoj 2014.

Rafael, Parnas

Detalj sa slike: Sapfo iz Rafaelovog Parnasa (1510–11), prikazana pored drugih pesnika. U levoj ruci drži svitak sa ispisanim njenim imenom.

 

Istražujući kako je izgledao život pesnika u to vreme, iznenadila me je sloboda mišljenja i izražavanja. Naime, istražujući pesničku formu jamb, naišla sam na opis da je tokom arhajskog perioda poezija imala izuzetno važno mesto u životu zajednice. Poezijom su se izražavala osećanja, mišljenje ali i politički stavovi.

Jamb ili jambska poezija bio je žanr antičke grčke poezije koji je uključivao, ali nije bio ograničen na jambski ritam, i čije poreklo savremeni naučnici vode do kultova Demetere i Dionisa. Žanr je karakterisao uvredljiv i opscen jezik,  a ponekad se naziva „poezija o krivici“.  Za aleksandrijske urednike, međutim, jamb je označavao svaku poeziju neformalne vrste koja je bila namenjena zabavi, a čini se da je izvedena u sličnim prilikama kao i elegija, iako nema elegijski ukras. Čini se da je žanr nastao u kultu Demetere, čiji su festivali obično prikazivali uvredljiv jezik (aischrologia). Lik pod nazivom „Iambe“ se čak pominje u Homerovoj himni Demetri, koristeći jezik toliko uvredljiv da boginja zaboravlja svoje tuge i smeje se umesto toga. Podsećanja radi, Demetra je boginja agriculture, Zevsova sestra koja je bila udata za vladara podzemnog sveta Urana (vladar Hada) I bila je strašno nesrećna u podzemnom svetu, toliko da nije blagosiljala useve i zbog toga na njivama i poljima ništa nije raslo i sazrevalo. Zbog velike patnje koju je njena tuga izazvala na zemlji, Zevs i Uran su se dogovorili da ona 6 meseci provodi na zemlji, sa bratom i drugih 6 meseci u godini u podzemnom carstvu, sa Uranom. Festivali sa jambičkom poezijom su imali za cilj da odobrovolje i nasmeju nesrećnu Demetru kako bi imala volje i želje da udahne život usevima na zemlji.  Jambska poezija se koristila kao ironično sredstvo za afirmaciju pobožnosti: „Normalnost se pojačava doživljavanjem svoje suprotnosti“

Zajednički element u svim jambusima je krivica, skretanje pažnje na opasna ili neprikladna ponašanja. Obraća se publici sa zajedničkim vrednostima i običajima, koji su predstavljeni kao ugroženi. Bez obzira na njen pravi sastav, publika je postavljena u ulogu zajedničkih prijatelja i njihovo prijateljstvo (philotēs, philotes ili latinski amicitia) se potvrđuje na različite načine:

    -pesnik, govoreći u prvom licu, može nekoga direktno kritikovati, bilo člana grupe ili nekog autsajdera;

    -pesnik bi mogao da odglumi ulogu nekoga ko je kriv za nedolično ponašanje, osuđujući "sebe" svojim rečima;

    -pesnik bi mogao da ispriča priču, kombinujući 'samooptužbe' sa narativnim prikazom nedoličnog ponašanja.

 

Sapfo je živela u vreme oligarhije. Bila je savremenik još jednog velikana sa Lezbosa, filozofa i političara Pitakusa. Zbog svog, najverovatnije političkog angažovanja, Sapfo i njen verni pratilac Alkeos su proterani sa Lezbosa. O tome se slažu mnogi izvori. Kako je Pitakus i zapamćen kao veliki političar koji je rekao da je opraštanje bolje i jače sredstvao od kažnjavanja, učinio je to u slučaju slavne pesnikinje i dozvolio joj povratak na ostrvo. Po drugim izvorima i predanjima, postoji legenda koja kaže da je na Lefkadi (gde je izbegla) izvršila samoubistvo skačući sa litice zbog neuzvraćene ljubavi mladog mornara. Po drugoj legendi da je to učinila sa litice na ostrvu Lefkada u Jonskom moru. Međutim, za tu istu liticu se vezuje mit o samoubistvu još jedne pesnikinje, te ostaje nejasno da li su se u narodnim predanjima osobe pomešale i ostao je samo mit da je neka pesnikinja tu stradala…..

Kako je Sapfo bila iz aristokratske porodice i postoje zapisi da je njen brat vodio vinariju i druge poslove, a takođe se potvrđuje da ju je Ptakus pomilovao, može biti verovatno i da se vratila na Lezbos. No…. do nekih novih otkrića iz tog slavnog doba ne zna se pouzdano. 

Eros, tkač priča

                                                                        [LP 188]

Spomenik u rodnom mestu Sapfo Eresos na Lezbosu