Detaljnjije o ovom prijateljstvu sam saznala od, sada već vremešnog Gospodina Velucos Dimitrisa. Većim delom našeg razgovora smo samo plakali, i on i ja i još troje ljudi sa nama.
Davnih devedesetih, tačnije 1995.te tokom veoma teških vremena u Bosni jedan sveštenik, o kome se ovde još uvek priča sa velikim poštovanjem o njegovoj agilnosti i dobrim delima, organizovao je prihvat 50oro dece palih boraca iz današnje Republike Srpske u porodice na ostrvu Lezbos. Mala oština Plomari je odmah prihvatila ideju i prihvatili su se zajedno posla oko realizacije ideje. Pronalazak porodica koje će prihvatiti mališane iz nije bio težak. Mnoge porodice su pristale. Sveštenik i jedna grupa meštana su otišli u Brod da ponude svoju pomoć i organizuju je, i tako je 50 mališana došlo na ostrvo Lezbos a neki od njih (oko 5, 6 ) i u Plomari, daleko od tužne realnosti u rodnom mestu. Ostali su u porodicama celo leto, a neki su se vratili i sledece godine na leto.
Koliko je to dirljiv i težak poduhvat znaju samo preostali roditelji i rodbina dece kao i porodice koje su ih udomile. Pričao mi je kako su mnoga deca imala noćne more, budila se uz vrisak i mnoge druge traumama izazvane posledice.Takođe mi je rekao da su svi bili veoma ponosni što se to i smanjivalo kako je prolazilo vreme boravka dece ovde. O pozitivnim stranama takvog vida pomoći znam i sama jer sam mnogo slušala a par puta i učestvovala u ispraćanju i dopraćaju dece koje je Crveni krst Srbije slao na oporavak u Grčke porodice, hiljade dece tokom dugog niza godina.
Vreme je prolazilo a prijateljstvo se produbljivalo. Održavale su se veze telefonom, pismima, a kasnije i preko interneta. Kada se devojčica Ljubica koja je gostovala kod mog sagovornika udavala, njegova porodica je bila pozvana na venčanje. Gospodin Dimitris se sa zadovoljstvom odazvao pozivu i prisustvovao venčanju. Sa ponosom mi je opisivao detalje koje je zapamtio sa svadbe, običaje, bacanje jabuke, pucanje iz puške, ali i kako je dočekan kao počasni gost i kako je toplo i od srca primljen. Kada je Ljubica dobila ćerku dala joj je ime po njegovoj ćerki.
Vreme je prolazilo i deca dece koja su boravila u Plomariju su rasla. Taj deo priče ne znam na žalost, ali nekako je došlo do povezanosti Kulturno umetničkog društva u kojoj su deca igrala i oni su gostovali još jednom i 2019. godine u Plomariju, ukupno dva puta. Znam da je u planu bilo, kako mi je gospodin Dimitris rekao, da se svake dve godine organizuju posete , na dve godine da porodice iz Plomarija posećuju Brod, zatim da KUD posećuje Plomari, međutim, pandemija korona virusa je to sve poremetila.
Manifestacija je održana na glavnom trgu u Plomariju. Prvo je bio defile kroz grad, glavnom ulicom a onda je na glavnom trgu KUD odigrao splet narodnih igara, zatim je KUD iz Plomarija odigrao splet narodnih igara a veče se završilo uz kolo zvano ''hasaposerbiko'' (kolo srpskih kasapina) kako ga zovu širom Grčke, što je, kako mu i ime kaže srpsko kolo, u koje se uhvatilo bar 80 ljudi na trgu. :)
Video sa igrama KUDA iz Broda i KUDA iz Plomarija, a na kraju igraju svi zajedno.
U dobru je lako dobar biti. Na muci se poznaju junaci.
Коментари
Постави коментар
Komentari / Coments